U nastojanjima da se stvori što brži automobil sa što efikasnijim motorom od sredine 20-tih godina prošlog veka uveden je u upotrebu tzv. olovni benzin. Od prvog takvog benzina, ciji se oktanski broj nalazio izmedju 40 i 60 do danas se razvio visokooktanski benzin sa oktanskim brojem od 89 do 98.
Tokom nekontrolisanog eksplozivnog sagorevanja benzina bez olova u cilindru motora generiše se snažan udarac na klipove (sa stepenom sabijanja do 17:1) što za posledicu ima ubrzano habanje pokretnih delova motora. Da bi se motor zaštitio od ovih udarnih opterecenja u benzin se kao aditiv godinama dodavao alkil-olovo (tetrametil ili tetraetil olova). Uloga 
alkil-olova bila je da uspori proces eksplozivnog sagorevanja tako da je na taj nacin štitilo motor, a nije smanjivalo njegove performanse. Kolicina olovnih aditiva dugi niz godina dostizala je vrednosti od 0,5 do 1,1 grama po litru visokooktanskog benzina. Sa razvojem drumskog saobracaja i sa porastom potrošnje benzina u svetu su se godišnje trošile stotine hiljada tona olova samo kao aditiv za benzin. Prilikom sagorevanja benzina olovo se oksidisalo tako da se kao fina prašina izbacivala kroz izduvne sisteme duž svih saobracajnica.
Posledice prisustva olova u životnoj sredini coveka dostigle su neslucene razmere. Olovo je postalo prisutno svuda oko nas: u vazduhu, u vodi i u hrani. Covek je, dakle, nesvesno unosio olovo u organizam u preteranim kolicinama. Efekti trovanja u visoko-razvijenim zemljama do 70-tih godina dostizali su takav obim da se niko nije više mogao zaštititi. Pretpostavlja se da je više od 20 posto stanovništva u razvijenim zemljama bilo u ozbiljnoj opasnosti. Najugroženija su bila i ostala deca. Iz tih razloga pocetkom 70-tih godina preduzete su razne mere da se sadržaj olova u benzinu znatno smanji, a osnovni motiv za to bilo je evidentno trovanje ljudi.
Kao prvi preduzet korak protiv trovanja olovom bio je da se smanji upotreba olova u benzinu na manje od jedne petine. Ta koncentracija, nešto manja od 0,15 g/lit benzina je na zapadu ostvarena još krajem 70-tih godina. Dugogodišnja i opsežna istraživanja sprovedena od strane zdravstvenih 
radnika u SAD i Nemackoj, koja su se odnosila na toksikološke uticaje olova na zdravlje stanovništva, pokazala su da sa padom sadržaja olova u benzinu sa vremenom opada i sadržaj olova u krvi dece i odraslih. A kako je naša tehnologija za proizvodnju benzina na nivou iz 80-tih godina, koncentracija olova u našim benzinima je znatno iznad zapadnog nivoa te u našoj zemlji i dalje postoji opasnost od trovanja olovom. Medjutim, podaci o trovanju olovom kod nas nisu pristupacni javnosti iako iskustva drugih zemalja posredno ukazuju da taj problem postoji i kod nas.
Novi aditivi koji se danas po najnovijim tehnologijama ubacuju u benzin, a koji zamenjuju alkil-olovo, su aromaticni ugljovodonici kao benzen i njegovi derivati ili kiseonicni derivati ugljovodonika kao što su alkoholi (metanol i etanol) i neki etri. Uloga ovih aditiva ostala je i dalje ista, da se popravi oktanski broj benzina i da se umanji eksplozivnost gorive smeše. Za razliku od olova tokom sagorevanja novih benzina sagorevaju i svi aditivi. Ovi novi benzini poznati pod nazivom bezolovni ili reformulisani i dalje sadrže niz toksicnih i kanceroznih supstanci. Pri lošem sagorevanju ovi benzini mogu da odaju i neke nove kancerozne supstance. Zato savremena automobilska industrija u izduvni sistem motora ugradjuje katalizator koji dovršava proces sagorevanja benzina i omogucuje da se u okolinu emituju uglavnom bezopasni derivati sagorevanja.
Bezolovni benzin je proizvod koji je, kada se pravilno koristi, skoro bezopasan po zdravlje coveka ali ipak indirektno doprinosi opšroj degradaciji životne sredine pošto se tokom sagorevanja benzina razvija ugljendioksid koji, kako se zna, doprinosi povecanju efekta “staklene bašte”, odnosno utice na globalne klimatske promene na Zemlji.
Bezolovni benzin je takodje vrlo toksican i ne sme da se nanosi na kožu a opasno je i udisati njegovu paru. Kao glavni intoksikanti u bezolovnom benzinu su benzen i njegovi derivati koji mogu da se nalaze u benzinu u koncentracijama od 25 do 50 posto. To su izrazito kancerozne supstance i zato se mora stalno voditi racuna da je katalizator u izduvnom sistemu ispravan a uz to se mora izbegavati i tzv. trovanje katalizatora sa olovnim benzinom jer se nakon kontaminacije olovom katalizator ne može regenerisati. Preterana upotreba olovnog benzina može cak i fizicki da zaguši katalizator i na taj nacin smanji njegovu propusnu moc.
Izvor: Net Auto